Uprkos svim oblicima i svim pokušajima ocrnjivanja islama, bilo da je rijec o medijskim istupima, filmovima u kojima se muslimani prikazuju kao “loši momci”, izjavama desnicarskih politicara ili bilo kom drugom obliku, sve je više nemuslimana u svijetu koji primaju islam. Takve pojave prisutne su bezmalo u svim zemljama: Francuskoj, Njemackoj, Austriji, Americi, Danskoj, Švedskoj, Engleskoj, ali i u našem susjedstvu i komšiluku, u Srbiji i Hrvatskoj. Jedna od osoba koja je posljednjih godina primila islam je i Aleksandra Djordjevic iz Vranja u Srbiji koja je pristala da nam isprica o svom prihvataju islama.

 
Možeš li mi nam reci nešto o sebi i svojoj porodici prije prihvatanja islama.
Aleksandra Djordjevic – Iman: Rodjena sam u Skoplju 1974. godine. Otac je bio otac vojno lice, pa smo cesto se selili. Majka je frizerka. Završila sam gimnaziju u Vranju. Izvjesno vrijeme provela sam na školovanju u Americi, a po povratku studirala sam pedagogiju u Beogradu. 
- Kakva je odnos tvoje porodice prema religiji?
Aleksandra Djordjevic – Iman: Imam još dvije sestre. Moji nisu bilo narocito religiozni, tata komunista, uostalom kao i sva vojna lica. Tek od 90-tih pocinju da se zanimaju za religiju kao i svi u to vrijeme. Majka, koja je uvijek bila okupirana poslom i kucom, vodila me u crkvu, ali smo to krile od tate.
- Tvoj prvi kontak s islamom?
Aleksandra Djordjevic – Iman: Nekad davno smo putovali autom i otac se zaustavio da se malo odmorimo. U blizini sam vidjela jednog mladog muslimana kako klanja pored svojih kola. Pitala sam majku šta to on radi, a ona mi je rekla da se moli Bogu. Potom sam je pitala, a zašto se mi tako ne molimo? Poslije, kad sam imala 17 godina, družila sam se sa kolegicom muslimankom iz Bangladeša. U vrijeme ramazana je postila, a ja sam je stalno pitala kako može izdržati dan bez hrane i pica, to mi tada nije bilo jasno. Ona mi je jednostavno odgovorila da je u ime Boga sve lako. Isto tako, na prvoj godini studija cimerka mi je bila muslimanka iz Sarajeva koja mi je stalno pricala o islamu, o Kur’anu, cak mi je donosila i odlomke iz Tefsira da citam. To je bilo 1995. godine. Poslije toga, sve do 2000. godine, kada sam upoznala svog sadašnjeg muža, nisam imala nikakav kontak sa muslimanima. 
- U Evropi je cest slucaj da kršcanke prelaze na islam tako što se udaju za muslimana. 
Aleksandra Djordjevic – Iman: Odmah da kažem, bez obzira na svu ljubav prema suprugu, nikada ne bih prešla na islam da me ova vjera zaista nije privukla. Postala sam muslimanka, prije svega, iz ljubavi prema Bogu. Sada, kada sam se pridržavam islamskih nacela, mnogo sam smirenija i sretnija nego što sam ikada ranije bila. Naravno, moj suprug jeste pomogao da se bolje upoznam sa islamom. Te 2000. godine, u Beogradu na studiju, upoznala sam grupu arapskih studenata, medju njima i svog sadašnjeg muža. Nakon mjesec dana poznanstva, pitao me da li bih se udala za njega. Razmišljala sam, ako se budem udala, imat cu djecu koja ce kao i otac biti muslimani, a ja skoro ništa ne znam o tome. Pocela sam da citam i tako se zaljubila u islam. Dakle, prije udaje ja sam zavoljela islam i bila bih muslimanka i da se nisam udala za svog sadašnjeg muža. Muž je rodjen u Libiji, u Tripoliju. Potice iz veoma patrijarhalne i tradicionalne porodice, jako je tih, miran, saburlija, divan prema majci. Po zanimanju je doktor elektrotehnike. Danas živimo u Tripoliju. 
Ime nisi mijenjala?
Aleksandra Djordjevic – Iman: Pa zbog složenosti procedure promjene imena, nisam ga mijenjala, ali sam dodala ime Iman. 
- Kako su tvoji prihvatili tvoju odluku da prihvatiš islam?
Aleksandra Djordjevic – Iman: Pa, svakako da im nije bilo svejedno. Mislili da je to samo još jedna moja "faza" u životu jer sam imala razne “faze” u životu, darkersku, rokersku… Bilo je negodovanja, ali su to na kraju prihvatili kao moju odluku. Elhamdullillah, sada je sve u redu. Sada oni mene brane kada se neko od rodbine pobuni što sam pokrivena. Oni kažu, pa bolje da je pokrivena nego gola.
- Jesi li u kontaktu s njima, posjecuješ li ih?
Aleksandra Djordjevic – Iman: Da, stalno smo u kontaktu i posecujem ih kad god mogu.
- Da li bi voljela da i oni prihvate islam?
Aleksandra Djordjevic – Iman: Bila bih najsretnija na svijetu. To mi je najveca želja i molim Allaha da izgovore šehadet prije nego ih On uzme k sebi.
- Razgovaraš li s njima o islamu?
Aleksandra Djordjevic – Iman : Naravno, narocito kada sam tamo, kad im dodjem u posjetu.
- Ti nosiš hidžab. Da li sa mahramom dolaziš u Srbiju kod svojih i imaš li problema zbog toga? 
Aleksandra Djordjevic – Iman: Poznavala sam jednom jednu sestru koja je obavljala namaze i ostale ibadete, ali nije bila pokrivena, zapravo, oblacila se kao i svi nemuslimani. Goranka je po porijeklu, živjela je u južnoj Srbiji. Kad smo pricale o hidžabu, najozbiljnije mi je rekla da ce staviti hidžab onda kada bude stara žena, kad bude obavila hadž i kada joj dijete odraste. Ja sam joj na to odgovorila pitanjem: a jesi li sigurna da ce tvoje dijete odrasti? Jesi li sigurna da ce ti Allah dati dug život i šansu da obaviš svoj farz kada ti bude 60 godina? Jesi li sigurna da ceš obaviti hadž? Da li ti je Allah to obecao? Naravno, sagnula je glavu jer je odgovor na sva ta pitanja bio odrecan. Pitala sam je još, da li znaš, sa sigurnošcu, da ceš se sutra probuditi i da ceš se svakog jutra probuditi? I do kada misliš da ceš moci da odlažeš stavljanje marame? Onda je pocela da se opravdava time što živi medju Srbima, što je to zemlja nemuslimana... A ja joj rekoh, pa ucini hidžru sa mužem i sinom u ime Allaha, Allahova zemlja je velika!!! A Allah nikoga ne operecuje van njegovih mogucnosti. Da napomenem da u to vreme ni ja nisam bila pokrivena i cekala sam na udaju, a onda poslije toga i na hidžru što mi je Allah omogucio, elhamdullilah. Ja sam imala nijjet da se pokrijem, ali mi otac nije dozvolio sve dok sam pod njegovim krovom, što nije znacilo da sam išla polugola, vec sam nosila široku i dugacku odjecu, cak i na 40 stepeni. Nedostajala je samo marama. Poslije par godina, vidjele smo se opet. Nije me poselamila, jer se stidila. Ja sam tada vec nosila maramu. Onda sam je vidjela kako me krajickom oka gleda, pa sam je prepoznala. Pozvala je da mi pridje. Kad je to ucinila, oci su joj bile prepune suza. Rekla mi je: Blago tebi, ti ceš biti spasena inšhallah, a pogledaj nas. Na to ju je moja majka pitala, a zašto ti ne nosiš maramu ako je vec toliko želiš? Ona je rekla da ne može jer živi ovde medju Srbima, da ce s maramom biti obilježena, te da je meni lako jer ne živim u Srbiji. Ne znam da li su to samo izgovori. Ja nisam niti jednom doživjela nikakve ozbiljne neprijatnosti zbog marame. Svaki put kada sam otišla mojima u posjetu, ostajala sam po par mjeseci tamo. I nosila maramu. Bilo je komentara, ružnih i psovki, ali nikada niko nije fizicki nasrnuo na mene, niti sam se bojala za svoj život. Možda iskrenost našeg nijjeta cini da nam Allah daje snagu da izdržimo iskušenja koja donosi nošenje hidžaba u nemuslimanskoj sredini.
- Tvoji su Srbi, a i sama znaš šta se sve dešavalo na ovim prostorima, takodjer, mnogi Srbi nas muslimane doživljavaju kao Turke. Kako ti danas gledaš na sve to?
Aleksandra Djordjevic – Iman: Me?u Srbima, kao i medju mnogim kršcanima prisutne su velike predrasude i zablude o islamu. Teško je razbiti te predrasude jer su doboko usadjene. I sama sam ih imala, ali, hvala Allahu, ja sam spoznala Istinu. Allah odabire kome ce otvoriti srce za Istinu.
- Osjecaš li se ti još uvijek kao Srpkinja u nacionalnom smislu?
Aleksandra Djordjevic – Iman: Da. Ja sam ponosna time što sam Srpkinja, a muslimanka. Ne bih se mogla osjecati drugacije. Naravno, stidim se zbog svih zlocina koji su pocinjeni u ime Srpstva. Ustvari, sram me je toga što su Srbi cinili u prošlom ratu i osudjujem to.
- Bila si kršcanka, a sada si muslimanka, kakvu bi poruku uputila muslimanima.
Aleksandra Djordjevic – Iman: Što se tice poruke muslimanima koji ne praktikuju islam, želim im reci da je svaki dan jako bitan, svaki dan koji imamo na raspolaganju je dar od Allaha, dželle šhanuhu. Niko ne zna koliko ce živjeti i da li ce mu Allah podariti i naredni dan, cak ni naredni trenutak, zato ne treba odlagati pokajanje našem Stvoritelju za neki drugi dan, možda bude prekasno i možda odu na Onaj, drugi svijet kao grešnici. Vatra ovog svijeta je vrela i opece nam kožu, a vatra Onog svijeta je vjecna i nikada ne prestaje da gori. Da li bismo željeli sebi ili svojim najdražima da vjecito gore u džehennemskom plamenu? Ne! Zato - pokajte se Allahu i izvršavajte svoje obaveze prema Njemu. On nam toliko toga daje, a jako malo traži zauzvrat, samo 17 rekata farz namaza dnevno, što se moze klanjati za svega 20 minuta. A sta je 20 minuta od 24 sata – priznat cete, skoro ništa. A zauzvrat mi dobijamo od Allaha život, naš sluh, naše oci, naše ruke i noge, naše zdravlje, naše najdraže koji nas vole, naše kuce, auta, novac... svime tim nas opskrbljuje naš Plemeniti Rabb. 
Preuzeto sa www.preporod.com